Крсна слава је израз светосавске духовности, онога што је Свети владика Николај звао „православљем србског стила и искуства“. Али, светосавље је, пре свега и изнад свега, хришћанска вера која је нашла сво) обичајни израз у нашем народу. Професор Богословског факултета СПЦ, Теодор Титов, Рус, који је у часопису „Светосавље“ 1934. написао први програмски чланак на ову тему, забележио је, између осталог, и следеће: Свечовечанска Савина идеологија није била никако пансловенски филетизам.
Свети Сава је био одушевљени панправославац. Више година свог просветитељског рада у Србији провео је у путовањима за Грчку, Свету Земљу, Египат и Бугарску. Главни је циљ ових путовања био чување,снажење и одржавање најближих односа и по могућности чак јединства између различитих помесних Православних Цркава… Само и једино светосавље је могло да спасе и очува српско племе за време његовог многовековног ропства, које је дошло као последица косовске катастрофе. То значи светосавље није етнофилетизам, него самосвојни израз свечовечанске суштине хришћанства. Чувени србски философ и теолог, др Димитрије Најдановић, који је такође много урадио на тумачењу светосавља, вели: „Наша Црква исповеда једну,свету,саборну и апостолску Цркву. Никад никоме није пало на памет да исповеда некакву „светосавску Цркву….
Ниједан Србин није од памтивека до данас венчан у име Светога Саве него Свете Тројице. Нити причешћен пресветим и пречистим телом Светога Саве, него Господа и Спаса Исуса Христа. Једном речи, ниједна Света Тајна није обављена у име Светога Саве … Најмање је Светоме Сави падало на ум „светосавље“. Он је био васцео православац превасходно светогорског православља”.
