Ова књига представља најзначајније дело Св. Јована Кронштатског којом су поколења православних хришћана стицала духовну мудрост и учила се путу спасења.
Како нас виде светитељи? Како виде наше потребе и чују наше молитве? Направићемо упоређење. Рецимо да сте се преселили на сунце и сједипили се са њим. Сунце својим зрацима обасјава сву земљу и свако зрнце песка на њој. Помоћу тих зракова ви такође видите земљу. Међутим, ви сте мали у односу на сунце да представљате само један зрачак, којих је у њему бескрајно много. Међутим, пошто је део сунца, и зрачак учествује у обасјавању целог света. Бог је духовно Сунце које обасјава сву васељену. Сјединивши се са Њиме, и света душа види све људе и потребе оних који се моле…
Уколико ти срце скрене у лукаве помисли и уколико лукави почне да ти подрива срце како би се сасвим покренуло са камена вере, ти реци у себи: „Познајем ја своје духовно сиромаштво и своје ништавило без вере“. И опет реци: „Ја сам много немоћан. Ја само именом Христовим и живим, и стичем спокојство, и веселим се и ширим се срцем. Без Њега ја сам мртав душевно, узнемиравам се и срце ми се стеже. Без Крста Христовог ја бих давно био жртва најљуће туге и очајања. Христос ме одржава у животу, а Крст ми је покој и утеха моја“…
