Други део дневника Св. Јована Кронштатског први пут се појавио на србском језику. Литургијска созерцања човека кога је Господ учинио новим Светим Николајем Чудотворцем, свештеника који је свакодневно служио пред пет-шест хиљада људи, сведоче нам о непрекинутом предању светости од апостолских времена до данас. Књига коју свако треба да прочита.
Господе! Ја сам чудо Твоје доброте, премудрости, свемоћи, јер си ме Ти привео из
небића у биће, јер ме Ти до сада одржаваш у животу, јер ћу, добротом, милошћу и
човекољубљем јединородног Сина Твога, наследити живот вечни, ако Ти останем веран, јер
сам страшним свештеним чином приношења Сином Твојим на жртву Себе Самог подигнут
из ужасног пада, искупљен од вечне погибељи. Славим Твоју доброту, Твоју моћ
бесконачну, Твоју премудрост! Али учини чуда Твоје доброте, свемоћи и премудрости на
мени кукавном и како год знаш спаси мене, недостојног слугу Твог, и уведи у Царство
Твоје вечно, удостој ме живота бесконачног, дана незалазног.
Срце моје треба да се прилепљује само за Бога: мени је добро прилепљивати се Богу (Пс.
72, 28), а оно се – ај, какво слепило и изопаченост! – прилепљује за сласти овога века: за
храну, пиће, телесну сласт, за новац, за тај прах, за одећу, за ту трулеж, за цвеће које
нестаје, за дезене, за кројеве који маме око, за раскошно намештене собе итд. Чудна
ствар! Мене, хришћанина, небеског човека, занима све земаљско, а мало – небеско. У
Христу сам пресељен на небеса, док се у исто време свим срцем чврсто прилепљујем за
земљу и, по свој прилици, никада не бих ни желео да будем на небу, већ бих радије да увек
остајем на земљи, иако ме земаљско, и поред задовољства које причињава, оптерећује и
мучи, иако видим да је све земаљско непоуздано, пропадљиво, да брзо пролази, иако и
знам и осећам да ништа земаљско не може да засити мој дух, да умири и задовољи моје
срце, непрестано узнемирено и растуживано овоземаљском таштином. И докле ћу ја,
небески човек, бити земаљски? Докле ћу бити тело ја, чедо Божје, који се не од крви, ни од
жеље тјелесне, него од Бога родих (Јн. 1, 13) на светом крштењу, докле се сав нећу
устремити ка Богу? Господе, привуци срце моје к Теби, Духом Твојим Светим! Господе,
одврати срце моје од таштине овоземаљске. Господе, без тебе ништа чинити не могу.
